Sokaku Takeda - Majstor lutalica

Tokimune Takeda demonstrira Daito-ryu

Takeda je bio majstor lutalica.
Putovao je iz mesta u mesto i držao seminare snagama bezbednosti sve do svoje smrti. Njegova porodica nije znala njegove puteve, i njegov sin Tokimune je jednom o tome svedočio:
„Moj otac nikada ne bi govorio kuda ide kada bi napuštao kuću. Samo bi nas podsećao da uvek imamo na
umu da postoji mogućnost da se više nikada ne vrati. Često bi govorio:
„Čovek Budoa nikada ne zna kuda ide. Ne očekujte da se vratim. Zamislite da me sada gledate poslednji put.” Tako je i bilo. Jednog se dana nije vratio. U prvoj polovini 1936. godine, pošto je navršio 76. godinu života, imao je ustaljeni program obuke kojeg se pridržavao. U februaru bi odlazio u Sendai gde je uglavnom radio sa vojskom i policijom, u aprilu je odlazio u Saitami gde je u Centru za obuku policajaca držao jednomesečnu obuku, a u maju bi posećivao oblast Omiu gde je obučavao načelnika policijskog okruga. I tako u krug. Na jednom od seminara koje je Sokaku držao, a kojem je prisustvovalo mnogo policajaca, on je uradio nešto začuđujuće. Iz mase je izvukao jednog krupnog policajca i levom rukom napravio polugu na njegovoj desnici. Policajac nije mogao da se pomeri i bio je primoran da se pokloni ostalim učesnicima. Taj čovek bio je policijski instruktor Đudoa. Sokaku je kasnije objasnio svojim najbližim učenicima:
„Kada podučavate, uvek izvucite najjačeg čoveka da vam asistira. Kada pokažete da tehnika deluje na njemu, svi su u to ubeđeni i svi će vas slušati i učiti od vas.”
Ali kako je Sokaku mogao da zna ko je među dve stotine ljudi najjači? Samo bi pogledom prešao preko sale i odmah znao koga da izabere. Njegov sin Tokimune je verovao da Sokaku poseduje natprirodne moći i da one čine deo obuke kroz koju su prolazili praktikanti Aiki pravca.

Sokaku Takeda - Život i "otkrivanje" Daito-ryu veštine

Sokaku, direktni potomak slavne samurajske porodoce Minamoto – Takede, rođen je 10. oktobra 1860. godine kao drugi sin Šinto sveštenika Takede Sokičija, u porodičnom zamku Ise u provinciji Aizu. Od ranog detinjstva je pokazivao interesovanje za borilačke veštine. Kao devetogodišnjak je prepešačio nekoliko kilometara da vidi bitku kod Vakamacua, glavnog grada Aizu provincije, koja će odlučiti sudbinu klana.

Po završetku rata otac polako počinje da ga uvodi u tajne mačevanja, rukovanja kopljem i štapom, i podučava tradicionalnim borilačkim veštima Bu Đucu, Sumou i Ošikiučiju. Kako Sokakua ništa drugo nije interesovalo osim borilačkih veština, otac ga šalje kod najboljih majstora borilačkih veština onog vremena. Prvi majstor mačevanja, Toma Šibujo, podučava ga stilu Ono ha Ito riu. Godine 1873. odlazi kod drugog velikog majstora, ličnog prijatelja svoga oca, Kenkiči Sakakibare, koji ga podučava rukovanju mačem. U Sakakibarinom dođou pored Jikinšikage riu stila, kojim ga podučavaju najbolji majstori. Izučava i bo, hankiu, zue , šuriken i jari, ali i Takeda-ha Hozoin-riu so Đucu, stil čiji će se pojedini principi kasnije preplitati u tehnikama koplja i Đu Đucua proisteklih iz Daito stila. Pošto je izučio ove borilačke veštine, obilazi škole širom Japana i upušta se u duele sa najboljim učenicima kako bi usavršio svoje borilačko umeće. Godine 1875. upoznaje Tanomo Saigoa koji je, po očevoj želji, trebalo da ga obučava za Šinto sveštenika. Nakon smrti njegovog starijeg brata mesto klanovskog sveštenika ostaje upražnjeno. Sokakua je krasila jaka i harizmatična priroda, mada nije znao da čita i piše; nije Mario za religiju i „ostala sujeverja”, kako je sam govorio. Ubedio je Tanomoa da ga uputi u tajne veštine Ošikiučija, kojima ga je otac površno podučavao. Sticajem okolnosti 1877. godine odlazi na obuku kod Šunzo Momoija, i tamo stiče nadimak Aizu no Kotengu. Početkom 1877. godine Takamori Saigo organizuje pobunu protiv cara Meijija. Tradicionalistički duh se budi kod velikog broja mladića iz samurajskih porodica. Sedamnaestogodišnji Sokaku je bio jedan od njih. Čvrsto rešen da se pridruži pobunjeničkim snagama, nije mario to što je jedan od poslednjih naslednika porodice Takeda. Učitelj Sakakibara je shvatio besmislenost ovog avanturističkog poduhvata i pokušao je da ga odgovori. A kako mu to nije pošlo za rukom, stari učitelj je pribegao lukavstvu. Naložio je Sokakuu da ode u Osaku I odnese pismo njegovom starom prijatelju, majstoru mačevanja Šunzo Momoiju. U pismu je izložio situaciju i zamolio Momoija da nekako zadrži tvdoglavog mladića. Mudri Šunzo nije pokušavao da utiče na Sokakua, već mu predlaže da ostane na obuci I usavrši se pre nego što se pridruži ustanicima. Sokaku pristaje iz poštovanja prema starom učitelju, i počinje iz meseca u mesec da odlaže odlazak sve dok pobuna nije bila okončana. Sokaku se ponovo vraća starom Tanomo Saigou, koji počinje da ga uvodi u tajne Bu Đucua (koplje i mač) i Aiki Đu Đucua (veština samoodbrane). Prvi put se susreće sa tajnama Nage vaze (tehnike bacanja), Osae vaze (tehnike poluga i kontrole) i Torae vaze (tehnike zarobljavanja). Pošto su jednog odvlačile svešteničke obaveze, a drugog neprekidne borbe širom Japana, Sokaku je u nekoliko navrata nastavljao sa učenjem. Putovao je do ostrva Okinava i upoznao se sa lokalnim stanovništvom i njihovom veštinom udarca Okinava-te. Odmerio je snage sa najpoznatijim borcima i pobeđivao ih zahvaljujući brzim pokretima propuštanja protivnika. Shvatio je su udarci koji lome drvo i ciglu opasni za pariranje i blokiranje i da je stoga najbolje izbegavati ih kako bi se smanjila mogućnost povrede. Godine 1880. Tanomo odlučuje da na Sokakua prenese sva tajna znanja borilačkih sistema Aiki Đu Đucua i Ošikiučija i proglasi ga za naslednika porodičnog stila. Sokaku je odbio, smatrajući da nije dostojan te časti ali I zbog toga što nije hteo u potpunosti da se posveti veštini samoodbrane.

Tokom narednih nekoliko godina Sokaku putuje po Japanu i usavršava svoje znanje. Konačno je 1898. godine uvideo da je sazreo kao borac i da je najzad spreman da primi kompletno nasleđe borilačkog umeća Aizu klana. Pronašao je Hošina Čikanorija tj. Tanomo Saigoa u manastiru Rjozan u Fukušimi i započeo sa izučavanjem poslednjih tajnih tehnika Ošikiučija i Aiki Đu Đucua. Dvanaestog maja iste godine zvanično je proglasen za naslednika veštine, nakon čega se posvećuje širenju i promovisanju veštine.

Sokaku Takeda i Takuma Hisa

Pošto je uvideo da mora da se prilagoditi zahtevima vremenima, počeo je da prenosi porodičnu veštinu i na one koji nisu pripadali samurajskom staležu. Podučavao je mnoge stilove koje je i sam izučavao, mešavinu znanja stečenog kroz realne borbe i nasleđene porodične veštine. Uprkos zabrani stalno je nosio dva mača, znajući da niko neće imati hrabrosti da mu se suprostavi i pokuša da ga razoruža. Okrenut prošlosti, sa arogancijom poslednjeg živog samuraja je gledao na nove socijalne tekovine i društvene promene.

Iako nepismen, broj njegovih učenika stalno se uvećavao. Nikada nije imao stalni dođo jer je uvek bio na putu. Uredno je vodio evidenciju o ljudima koje je podučavao. Po nekim procenama imao je preko 30.000 učenika. Mnogi od njih su bili na visokim položajima, poput visokih činovnika vojne mornarice, sudija, magistara, policajaca i mnogih drugih Budo eksperata toga vremena. Najpoznatiji među njima su admiral Isamu Takešita, Macuda Hosaku, Okujama Riuho (osnivač stila Hako-riu), Jukijoši Sagava, Takuma Hisa (Daito-riu Takumakai), Taiso Horikava, Kodo Horikava (Daito-riu Kodokai), Jošida Kotaro, Morihei Uešiba. Utvrdio je ime veštine I time jasno definisao ratničku prošlost. Daito, u prevodu „Veliki istok” , ime je zamka njegovog pretka začetnika veštine, Šinra Saburo Jošimicu Minamotoa. Riu označava školu, dok je karakter Aiki preuzeo od dede Soemona, koji je veštinu nazvao Aiki-in-jo-ho, dok je njenu praktičnu stranu definisao karakterom Đu Đucu. Tako dolazi do konačnog naziva veštine Daito-riu Aiki Đu Đucu, koju je, kao i Ono-ha Ito riu, podučavao čitavog zivota.

Daito-ryu Kata guruma 

U periodu od 1905. do 1935. godine Sokaku nema stalni dođo već putuje Japanom podučavajući ljude Daito-riu stilu. Uglavnom je držao desetodnevne seminare vojno-policijskim strukturama, usavršavajući tehnike namenjene hapšenjima i zarobljavanjima.

Od 1935. do 1939. najviše boravi u novinskoj agenciji „Asahi”, u kojoj podučava pripadnike obezbeđenja. Na zahtev čelnika „Asahija” vodio je seminare zatvorenog tipa na kojima je upoznao Takuma Hisu i dao mu zvanje Menkjo Kaidena (kompletno učenje).

Sokaku je poznavao mnoge moćne ljude iz policijsko- bezbedonosnih struktura toga vremena. Njegove pristalice su se nalazile na ključnim mestima državnog aparata. Čak mu je i Jigoro Kano slao svoje učenike na usavršavanje. Tako se Kenji Tomiki, tvorac Kodokanovog samoodbrambenog programa Gošin Đucua, usavršavao kod Sokakuovog asistenta Morihei Uešibe. Takeda Sokaku je bio aktivan u borilačkim veštinama sve do svoje smrti 25. aprila 1943. godine. Umro je u 83. godini života. Iz mnogih je duela izlazio kao pobednik, jer je njegov dar za borilačko umeće bio nenadmašan. Ovaj oniži čovek sakupio je ogromno borilačko iskustvo. Njegove misli kretale su se u okvirima stare ratničke tradicije koja je u svako čoveku videla potencijalnog neprijatelja. U tome su mnogi videli paranoju, ali se pritom moraju uzeti u obzir okolnosti u kojima je odrastao. Bio je svedok propasti svoga klana, celog života nosio je teret zaostavštine predaka I porodičnog stila i od malih nogu bio usmeravan moralnim načelima stare klase u nestanjanju.Sokaku je zaslužan za prenošenje drevnog metoda Aiki Đu Đucua na buduća pokoljenja, posredstvom svojih najboljih učenika, od kojih su najpoznatiji Morihei Uešiba,osniva; modernog Aikido-a i njegov sin Tokimune Takeda.

Tekst preuzet iz knjige

Tradicionalne Japanske Ju jutsu škole,

autor Boris Bušić